Dana
09.05.2002. u Velikom Gradištu, u galeriji u okviru biblioteke
"Vuk Karadžić", otvorena je postavka Duška-Zeje
Jovanovića. Postavka je deo Zejinog "Kosovskog
ciklusa", koji čine 182 slike, od kojih su 24 reprografije
izložene u biblioteci "Vuk Karadžić". O ovoj postavci
autor kaže: ""Kosovski ciklus" je stvoren,da
simboliše svako sveto mesto, na Kosovu.
Što znači:svako mesto poseduje jednu sliku, (novu ikonu) koja nosi ime
jedne žene i koja je istovremeno, "Kosovka devojka".
24 reprografije koje ostaju kao poklon u trajno vlasništvo biblioteci,simbolišu
24.03.1999., tragičan događaj, bombardovanje Jugoslavije.
Kompletan ciklus, nije za prodaju, već će biti sačuvan za neko drugo
vreme, kada mu se nađe adaptacija, gde će biti postavljen kao stalna
izložba.
U nadi da će Gradište jednog dana naći lokaciju ja ću taj kompletan
ciklus onda gradu i pokloniti.
Zbirka 24 reprografije nosi naziv, "SEVERINKA", po mojoj majci,
kao zahvalnost i sećanje na nju."
Izložbu
je otvorio Mića Perić sledećim rečima:
"Dame i
gospodo!
Ljubitelji i
poštovaoci ove ustanove, ovog hrama gde se neguje ljubav prema likovnom
stvaralaštvu i knjizi. Večeras smo tu da se družimo i da otkrijemo široku
i plemenitu dušu jednog od nas. Kažem jednog od nas, jer nas u Gradištu
ima negde oko desetak. Svi mi smo bili u prilici da vam se češće predstavljamo.
Duška Jovanovića, Zeje nije bilo dugo među nama, počeli smo po malo
i da ga zaboravljamo. Možda smo pomislili da je i on nas zaboravio,
ali ova izložba sve takve pomisli odbacuje. Svih ovih desetak godina
- najtežih godina bitisanja, Duško je bio sa nama i on nam to potvrđuje
ovom izložbom.
Ono što se večeras može videti u skromnoj i maloj Gradištanskoj
galeriji, stvarno ima jedan visok likovni i estetski nivo.
Mislim da bi nam zavidele i mnogo veće i lepše galerije,
kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Večeras je naša galerija
najveća 
i
najlepša. S' pravom kažem najveća i najlepša, jer je ispunjavate
vi Srbi i pravoslavci, oni do kojih je Zeji najviše stalo.
Sa puno sigurnosti mogu da kažem da su večeras u njoj sve
ove slike dobile još jednu dimenziju. One su večeras dobile
smisao postojanja. Duško ih je stvarao baš za ovaj trenutak,
baš za ovo veče gospodnje. Iako nastale u dalekim i hladnim
prostranstvima Nemačke, one zrače toplinom vrelog juga.
Zrače sjajem zavičaja, imaju simbole davno zaboravljenih
predaka, mirišu na tamjan, a pesma im je iskonska.
Ponirući u podsvest, čeprkajući po sadašnjosti i imajući
viziju budućnosti Duško s' podjednakom dozom nadahnuća beleži
oblike uzete iz prirode i ono najsvetije i najneuhvatljivije
u čovekovom životu - beleži ljubav. Zapravo kod Duška postoje
mnoge ljubavi. Verovatno one nose korene u Duškovoj svesti
iz perioda kada smo bili pagani. Istakao bih neke od njih:
Ljubav prema zavičaju, ljubav prema manastiru, ljubav prema
m
ajci
svojoj, ljubav prema ženi. Sve te ljubavi su kao reke dugačke
i vijugave, tajnovite, duboke i čiste, ali za razliku od
reka, one nemaju more gde bi se sabrale. One se sabrane
mogu osetiti u Zejinoj tananoj duši i videti na njegovim
slikama.
Ovako sabrane nazivaju se Verica, Ona, Draženka, Helena, Marina, Olivera,
Hajdi, Sanja, Sabina, Sofija, Kristina, Lili, Mila, Aleksandra i najznačajnija
među njima je ljubav zvana majka - Severinka.
Dozvolite da na kraju rečima "Duško dobro nam došao - dobro došao
kući" prvi čestitam Zeji i proglasim izložbu otvorenom".
Hvala!"
