Gradištanski Almanah, 2002.

pesnik, slikar, graficar i vajar

DUŠKO JOVANOVIĆ ZEJA

U pocetku beše KAP, grada iskonska. . .

Na sanskritskom jeziku (prasrpskom) DUŠAN znači "princ mesečeve loze". Na srpskom, DUŠAN - DUŠKO ZEJA JOVANOVIĆ je "Pinkumska ruka i čuvar lipovog meda", "nosilac svemirskog krsta", "nebeski vitez pravde i slobodne košave", "pesnik rose" i "trag praskozorja". To bi ukratko bio put pesnika, slikara, Uma od Pigoze i zreca SEVER INKA.

"Ali da počnemo iz početka", kako Zeja reče, ". . . da počnemo od trougla velikog i malog. Postoji središte sveta i trouglovi", objašnjava Duško. "Mali trougao cine Pinkum - Gorica - Zatonje, dok veliki prave Švarcvald - Gradište - Crno more, a u njima reka Dunav. Dunav, ta sveta reka, voda - napojnica je moj put . . ." sav uzbuđen, objašnjava Zeja, pri cemu se priseća reči svoje bake Katarine.
"Sine", reše baka Dušku : "Lako je ići niz vodu - niz Dunav, ali ići uz vodu, uz Dunav, naučićeš najviše".
Tog momenta je za Duška - Zeju to postalo vizija života, njegov životni moto i cilj. "Svako od nas ima svoj izvor za kojim žudi i svako od nas bar jedan dan mora njemu da se vrati. Moj put za Dunav išao je samo meni znanim smerom. . . Zatonje. . Smederevo. . . Beograd. . . Nemačka. Prvim dolascima u Zatonje, i veza sa Goricom, stvorili su taj trougao koji je vezivao Dunav. . .Tu počinje i moj prvi umetnički rad u drvetu, kamenu i bojama. Odlazak na školovanje u Smederevo i prvi bliski dodir sa ženom Boginjom, nadživotnim stvorenjem , ostavlja vodeni pečat Dunava na mojoj duši . Tu se rađaju moje prve ljubavi koje mi tresu srce i pamet, a svi moji snovi nalaze put u javu. Za mene je Beograd bio otrežnjenje i saznanje da pored ljubavi ima i zla medu ljudima. Pomisao na baku . . . Ponovo pokret uz Dunav, pravac Nemačka. U pocetku beše sok, iz kojeg se poput božijeg otkrovenja javi zahtev, potreba da svojim slikama vratim lepotu juga. Posle mukotrpnog rada 1982. godine dobijam status slobodnog umetnika. Ipak je baka imala pravo. Ovo je pravi put . . . put sa pticama i ženama. Moja ideja beše da se trougao Pinkum ( Gradište) Gorica - Zatonje, pretvori u jednu znamenitost našeg kraja gde ce se ujediniti umetnost, priroda, vode Dunava pod imenom PIGOZA.
Prvo stanište beše Gorica, zatim Gradište ( kod Srebrenog jezera - Curina bašta ). Ali neko zlo medu ljudima ne dade da se to ostvari. Idejni projekat beše da se napravi Hram umetnosti u centru prirode gde živi 100 vrsta ptica. Hram bi, prema zamisli trebalo da ima šest ateljea u šest boja i centralnu galeriju sa pratećim objektima. Ali je nastalo zlo, ljutnja i osveta koju nisam ni onda, a ni do danas razumeo. Život ide dalje . . . razočaranje odbacujem, sa namerom biće bolje i još lepše. .
Otvaram galeriju PIGOZA u rodnoj kući sa mini rezervatom (kornjače, ribe, ptice, žabe). Prvi umetnički ritual u galeriji PIGOZA i postavljanje PINKUMSKE RUKE, nagoveštavalo je neka tmurna veremena i neko dolazeće zlo. Tako i beše. Uvedoše nam sankcije, počeo je rat, zabrana za Srbe umetnike i moj krik u nebo. Stvaram OGANJ - MAŠINU, pod okriljem svete Petke i javno spaljujem svoje slike, vizuelno ih šaljuci na Mesec.
Pozivam sve poznate političare i intelektualce da dođu na otvaranje izložbe na Mesecu! Sledećih deset godina traje spaljivanje, dok nisu stigle slike na sve planete našeg univerzuma. To su danas moji planetari oltari i svaki od njih čuva jedna žena Boginja. Tako žena postaje sve što je vredno, što život daje na ovoj planeti Zemlji, a moja uloga postade da kao sveštenik umetnosti budem posrednik izmedu nje i svemira.
Simbol smrti i puta se javlja . . . Sanjam . . . "Moja baka mi daje sedam kamena iz Dunava i besedi: "sine, ovo su sedam kamena za tvoj put vodilju, a ja sada moram da idem". Ustajem. Tog jutra i u kavezu gde živi moja ptica Lagasica, iznenađenje! Ona mrtva leži na sedam jaja. Umire i moja baka Katarina. Rađaju se rituali, besmrtnost slike, objekti, instalacije, pesme. . . Kompletiram svoje ime :

DUŠKO - ZEJA JOVANOVIĆ UM OD PIGOZE, ZREC SEVER INKA , PINKUMSKA RUKA I ČUVAR LIPOVOG MEDA, NOSILAC SVEMIRSKOG KRSTA, NEBESKI VITEZ PRAVDE I SLOBODNE KOSAVE, PESNIK ROSE I TRAG PRASKOZORJA.

Mislio sam da je hajka na Srbe, nešto najgore što nam se moglo desiti, ali ima i još gore. Bombardovanje i bolest moje majke, pocepaše mi grudi.
Urliče ranjeno Kosovo, urličem i ja, u momentu nesposoban da razmišljam, a onda sinu kamenje.
"I videh kamen svetlosti, kako iz mojih prstiju mleko plavog kosmosa pije".
Postavih kartu Kosova i za svako mesto naslikah ženu ikonu, Kosovku devojku, a prvu seriju iz tog ciklusa, pod imenom SEVERINKA poklonih Gradištu za bolje sutra.
Zeja uzdahnu duboko. "Vreme je da se setimo naših starih Bogova, koje smo zaboravili i zato nam se ovo događa. Ja povezah Kosovku devojku i Boga Velesa mojom velikom instalacijom na izložbi pod imenom:
"TRAGOVI BOGA VELESA"
(Vestig - UM ad Veles)

Biografija

Pesnik, slikar, grafičar i vajar. Rođen je na ušču zlatnog Peka i plavog Dunava. Danas živi i radi u Nemačkoj, u Vupertalu (Wuppertal), a iza sebe ima preko 37 zbirki pesama, više od 5000 slika na 140 prodajnih izložbi. Osnivač je škole "PIGOZA-IKONO". Vlasnik je galerije PIGOZA u Velikom Gradištu, pored koje se nalazi i mini rezervat za zaštitu ptica.